Čekajući Miljenka J.

Noćni izlasci u Velikoj Kladuši imaju funkciju rituala. Tako je, uostalom i u drugim varošicama kojima se pretenciozno tepa “gradići”, a, bogami, ni sa onim pravim gradićima, pa čak ni gradovima, nije mnogo drugačije. Izlazi se petkom i subotom, redosled posećivanja triju do pet popularnih lokacija je uvek isti, a u tim lokacijama, raspored ljudi za stolovima, pića koja gosti piju i pesama koje slušaju uvek je identičan prošlom putu. To ritualno ponavljanje istog dokazano smiruje ljude, baš poput obavljanja namaza ili molitve, i daje im neophodnu dozu sigurnosti, makar i lažne, za bauljanje kroz idućih pet-šest dana terora nesigurnosti. Osobno jako volim taj ritual i trudim se da ga niti jednog vikenda ne propustim ponoviti. Ali, izlazak prošle subote bih stvarno volio da sam propustio. Sve bi te noći bilo kao i uvek da nisam nakon dugo vremena sreo jednog gotovo zaboravljenog prijatelja. Već to je bilo dovoljno da se poremeti ritual, a moja učtiva navika da pozovem na piće poznanike koje iznenada sretnem zauvek mi je promenila život.

Taj moj prijatelj, kog sam sreo nakon dugo vremena i kog sam pozvao na piće te subotnje večeri,  dva je puta u Velikoj Kladuši sreo pisca Miljenka J. Oba susreta su se desila pretprošle zime – ili proleća, a mogla je i jesen biti, ne sećam se – u razmaku od nekih mesec dana u poslovnici jedne strane banke. Već nakon prvog, a naročito nakon drugog susreta mog prijatelja i Miljenka J., prijatelj i ja dali smo se u si-es-aj-ovsko konstruisanje mogućih razloga piščevog boravka u Kladuši. Nekako se najlogičnijom činila ona teorija po kojoj poznati pisac razmenjuje kune u marke u prvom gradiću nakon ulaska u Bosnu iz Hrvatske ili menja marke u kune u poslednjem bosanskom gradiću pre ulaska u Hrvatsku. Nismo toliko zalazili u detalje da proveravamo odnos kursa kune i marke u bankama u te dve države, niti smo smatrali mnogo verovatnom mogućnost da jedan pisac proverava takvo što, makar mu to i prištedelo koju kunu ili marku. Logičnijim nam se činilo da pisac novčane transakcije vrši u Velikoj Kladuši iz prostog razloga što to ovde može učiniti bez da ga smaraju poznanici ili ljubitelji njegovog lika i dela, jer pisca Miljenka J. u Velikoj Kladuši niti ko poznaje, niti ko prepoznaje, a niti ga ko čita. Osim mog prijatelja i mene. Doduše, ni mi ga ne poznajemo, ali ga prepoznajemo, a moj prijatelj ga i čita.

Druga teorija, koja je bila mnogo manje verovatna, ali nama dvojici, dakle, mom prijatelju i meni, mnogo draža je ona da Miljenko J. svraća u Kladušu jer ima nameru da o njoj piše. Zašto nam je takva mogućnost zagolicala maštu, ne bih znao reći. Možda zbog toga što o Kladuši i Kladuščanima izuzetno retko pišu oni koji u njoj ne žive i još ređe oni koji u njoj žive. Mi ne znamo šta drugi misle o nama, a kad čovek ne zna šta drugi misle o njemu onda mu je jako teško da zna šta misli sam o sebi. Zato, ili zbog nekog još glupljeg razloga, želeli smo da čitamo šta Miljenko J. ima da kaže o našoj imenom velikoj čaršiji. Zbilja smo verovali u mogućnost da će poznati i priznati pisac svojim delom, ne dužim od jednog prosečnog blog upisa jednog prosečnog blogera, baciti neko sasvim novo svetlo na naše malo mesto i  rasvetliti nam ono nešto – ne znamo tačno šta – što svakako treba biti rasvetleno, nešto što će dati viši smisao samom našem postojanju. Idućih nekoliko meseci moj prijatelj i ja smo svakodnevno proveravali piščev internet sajt i ostale sajtove koji objavljuju upise književnika Miljenka J.

Baš nekako u to vreme, mesec gore-dole, do mog prijatelja je, nekim čudnim putevima, došao rukopis jednog bliskog saradnika Fikreta A., svetu znanom i kao B. koji je tih dana izašao iz zatvora, valjda, poslednji put u životu. O Fikretu A. vam ne moram ništa govoriti jer o njemu, siguran sam, gotovo sve znate. Onih par manje bitnih detalja koje možda ne znate otkrivao je taj rukopis, koji je, kako rekoh, čudnim putevima došao do mog prijatelja, što znači i do mene. Jedan od tih detalja, koji opet ne mora biti tačan, je i taj da je B. imao silnu želju da bude glavni lik u jednom romanu Miljenka J. ili bar u kratkoj priči. Kažem, taj detalj ne mora biti tačan jer sam iz puno više izvora čuo – a nekako se taj zakljačak i sam nameće – da B. baš i ne mari previše za pisanu reč, umetnost, kulturu i slične sporedne delatnosti koje same po sebi ne proizvode mnogo novčane dobiti. Taj detalj iz rukopisa, koji je nekim čudnim putevima došao do mog prijatelja i mene, svakako bih odbacio kao neosnovan da se, eto, mesec-dva pre toga nije pojavio Miljenko J. u Velikoj Kladuši. Moj prijatelj i ja smo počeli da verujemo u mogućnost da Miljenko J. dolazi u naš gradić kako bi ispunio davnu želju Fikreta A. i napisao roman ili bar kratku priču o njemu. Nismo pritom pokušavali odgonetnuti koji su piščevi motivi zbog kojih se upušta u takvo što.

Moj prijatelj i ja smo bili sigurni da ćemo uskoro imati pred očima delo Miljenka J. o Velikoj Kladuši, ostavljajući jednako mogućim svaki od ova tri scenarija: a.) da Miljenko J. dolazi u Kladušu kako bi pisao o njoj; b.) da Miljenko J. dolazi u Kladušu kako bi pisao o Fikretu A., a pišući o njemu neminovno bi pisao o Kladuši, kao što bi, uostalom, pišući o Kladuši pisao i o Fikretu A.; i c.) da Miljenko J. samo prolazi kroz Kladušu, no neminovno će pisati o njoj jer je, kako to za Miljenka J. reče jedan drugi pisac, odlučio da napiše sve o svemu. Mom prijatelju i meni se činilo nemogućim da Miljenko J. dva puta prođe kroz jedno mesto, čak i provede koji satak u njemu, makar i na šalteru banke, a da o tom mestu i ljudima u njemu ništa ne napiše.

Meseci su prolazili, čak i godina pa i dve, ali Kladuše u tekstovima Miljenka J. nije bilo. Nastavio je poznati pisac pisati sve o svemu, ali samo o Kladuši baš ništa. Ne bih znao kako i zašto, rekao bih bez nekog posebnog razloga, druženja mog prijatelja i mene u naredne dve godine postajala su prvo sva ređa, a potom su iščeznula u potpunosti. Ne sećam se da se bilo šta zanimljivo dešavalo u našem gradiću u te dve godine. Bilo mi je jako dosadno i sve što pamtim iz tog perioda su povremena opijanja, drogiranja i orgijanja sa muškarcima, udanim ženama i srednjoškolkama. U međuvremenu sam zaboravio i čitavu glupavu situaciju sa Miljenkom J. i ne bih se je nikad više ni setio da eto prošlu subotu nisam sreo tog prijatelja koji je jedini naletio na poznatog pisca u dva navrata u jednoj stranoj banci u sred Velike Kladuše.

Nakon mog poziva i njegovog prihvaćanja da popijemo piće i nakon što smo popili po dva-tri gemišta, prijatelj me podseti na to naše iskustvo,  a ja počeh zbijati šale na naš račun, koliko smo blentavi i detinjasti bili i kakve gluposti smo  bili sposobni izmaštati. Moj prijatelj se tad naglo uozbilji, čak i smrknu, te reče da stvar nije nimalo naivna. I poče priču.

“Kad sam video da od teksta Miljenka J. o Velikoj Kladuši nema ništa, odlučio sam da sam napišem štogod, jer neko već mora”, reče mi šaptavim glasom nagnuvši se preko stola.

Potom mi je ispričao do u detalj kako se u potpunosti posvetio istraživanju istorijske građe, čitanju starih, a i nešto novijih knjiga koje bi mogle imati bilo kakve veze sa Kladušom, čitanju novinskih članaka o Kladuši, gledanju video-zapisa, slušanju kafanskih i čaršijskih priča. Sve to ga je, da skratim, dovelo do otkrića jedne zastrašujuće tajne, koju zna tek mali broj ljudi, ali je predano kriju od svih ostalih plašeći se onog nepoznatog koje bi nastupilo ako bi tajnu otkrili. Tu tajnu ću vam pokušati prepričati onako kako mi je ispričao moj prijatelj te noći u kafani nakon što smo se sreli posle jako mnogo vremena i nakon što smo popili po dva-tri gemišta.

O Velikoj Kladuši nije moguće pisati jer ona i ne postoji. Obrisi čaršije za koju mislimo da je Velika Kladuša su, ustvari, izgled reljefa i raspored građevina na jednom prostoru, kojem su ljudi koji kriju tajnu, takozvani Čuvari Tajne, dali toponim Velika Kladuša, a kako bi oni što prelaze granicu između postojećeg i nepostojećeg sveta znali gde je najbliža banka u kojoj mogu zameniti vrednosti iz postojećeg za ono što se smatra vrednim u nepostojećem svetu. I obratno. Kladuša je, dakle, samo mit u kojeg još uvek verujemo. A s obzirom da ne postoji Velika Kladuša, ne postoje ni Kladuščani. Zbilja, nije moguće za čoveka kojeg sretnemo prvi put reći da je Kladuščanin sve dok on sam ne obznani da to jest. Naše uverenje da smo Kladuščani izvire iz mita o postojanju Velike Kladuše. A kako nema Kladuščana uopšte, jasno je da nema niti pravih i krivih Kladuščana. Mit je i da su ovi prvi bili bolji, a ovi potonji uništili Kladušu. I ne samo da ne postoje Kladuša i Kladuščani već, kako kaže moj prijatelj, ne postoji ni Fikret A. o kojem smo mislili da gotovo sve znamo. I on je samo mit stvoren od Čuvara Tajne. Moguće je da negde postoji Fikret A. o kojem ne znamo ništa i koji samo sanja da postane glavni lik Jergovićeva romana, ali onaj Fikret A. o kojem sve znamo sasvim sigurno ne postoji, već je i on samo mit kojeg su, kao i sve ostale mitove, stvorili ljudi za svoje potrebe. Prijatelj mi je potom rekao da ne postoji ni pisac po imenu Miljenko J., ali pre nego što se dao u obrazlaganje i te tvrdnje, prekinuo sam ga nespretno izmišljajući kako imam nekog neodloživog posla i da će mi tu priču završiti drugom prilikom.

Te subotnje noći sam dugo lutao pustim i slabo osvetljenim kladuškim ulicama razmišljajući o tome koliko brzo čovek može da poludi, da li ga razum napusti u jednom trenu ili je to proces koji traje duže. Razmišljao sam o prijatelju, svemu onom što mi je te noći ispričao, prisećao se kako je nekad bio dečko koji obećava, a sada ga svi u ovom mestašcu, uključujući i mene od večeras, smatraju ludim, izbegavaju i ismijavaju. U misli su mi dolazili svi oni dečki koji su obećavali, mnogi su otišli daleko, a one koji su ostali smatramo ludim. Baš kao i mog prijatelja. Lutao sam tako satima po gradu, kojeg je svakim mojim korakom bilo sve manje u meni, ne obazirući se više na retke prolaznike, njihove poglede i ne razmišljajući koliko me pogleda strelja sa prozora zgrada, koliko me ljudi, koji noći provode iza zavese, kriomice promatrajući život i prolaznike, večeras proglasilo ludim.